У организацији Удружења Невесињаца у Београду, у кући краља Петра Првог на Сењаку, синоћ је публици представљена збирка пјесама Проговор, аутора Мира Ковача, Невесињца који живи и ради у Новом Саду.

Књигу је издао Центар за српске студије из Бање Луке у оквиру свог часописа Српски преглед у чије име су говорили академик професор др Ранко Поповић, професор др Душко Певуља и пјесник Здравко Миовчић.

На почетку програма присутне је поздравио народни гуслар Славко Алексић који је уз гусле пјевао стихове из Горског вијенца.

Потом се обратио професор Душко Певуља који је најприје говорио о Центру за српске студије као институцији која посебну пажњу поклања ствараоцима у области српске књижевности који су из неког разлога скрајнути са главних токова на којима се учи и проучава ова грана умјетности.

 „Жила куцавица нашег Центра је часопис Српски преглед који се са подједнаком пажњом посвећује неким важним питањима из наше заборављене културне баштине, као и из савременог књижевног, научног и културног живота. Ми смо у пјесмама Мира Ковача препознали једног даровитог аутора и са радошћу смо одлучили да штампамо његову књигу“, рекао је Певуља.

Затим је на сцену ступио Ковач који је посебну пажњу посветио личностима који су највише утицали на развијање његове жеље за писањем, међу којима је истакао Бору Гутић, прву учитељицу у родном Зовом Долу и Момчила Голијанина, невесињског књижевника и професора српског језика и књижевности. Блок својих пјесама отпочео је оном коју је управо посветио професору Голијанину.

Садржај пјесама и начин на који их је представио изазвали су изузетну пажњу присутне публике који су сваку његову рецитацију наградили искреним аплаузом. Посебну емотивну реакцију изазвала је пјесма Од када нема твоје руке, која је посвећена Мировој мајци Аники. Поред ње, чули смо и неке од пјесама посвећене родној кући, њиви Подворници, извору Пиштету, Невесињу, Херцеговини, али и оне које је спјевао вољеној жени, јединој кћерки…

Иначе, поезија прве Ковачеве збирке жанровски је разноврсна, а преовлађује она која у себи садржи родољубиву ноту. Томе утиску у највећој мјери доприноси посљедња пјесма која представља и засебну цјелину у збирци. Насловљена је једноставно – Ријеч, посвећена је Косову и у потпуности је заснована на завјетној косовској причи.

О Мировој поезији емотивно је говорио пјесник Здравко Миовчић. Као Миро, и он је своје пјесме почео објављивати у зрелим годинама које у смислу плодног стваралаштва симболично назива Михољско љето живота.  

„У Ковачевим пјесмама су се складно стопили састојци скупљени срцем, искуством и оним нерационалним дијелом ума (Неумом, како Пјесник воли да каже), сазријевајући у стихове који теку лако и природно, а жуборе сјетно и каткад жалобно. Као што вину дуго сазријевање у подруму помаже да усклади своје састојке, да достигне зрелу хармонију мириса и окуса, тако су и Мирови стихови дугим сазријевањем упили пјесничке утицаје својих земљака – док их читам, зелебди нешто Дучићево и замирише нешто Шантићево, просија и одјекне нешто Сладојево“, рекао је Миовчић.

Потпуном угођају ове својеврсне духовне мобе свој допринос дао је народни гуслар Срђан Авдаловић, који је уз гусле отпјевао дио стихова пјесме Митровданска офанзива.

О Ковачевој поезији говорио је и професор Ранко Поповић. Рођен у Залому, овај признати научни и педагошки радник значајан дио свог живота и књижевног стваралаштва везао је за Невесиње и Херцеговину. Као такав, на најбољи начин је могао да разумије и прихвати Мирове пјесме, да у њима препозна урођени пјеснички дар и да га од срца препоручи јавности.

„Поезија је у Миру Ковачу већ поодавно имала свог искреног повјереника и заточника, али је он тек сад, у озбиљној животној доби, одлучио да званично проговори првом збирком. Зашто је то тако, најбоље свједоче саме пјесме, одајући нам једном ријетком енергијом присности и топлине да оне и нису настајале да би се некоме допале, већ су заиста проживљаване и писане по дубоком духовном нагону, из суштаствене потребе бића“, казао је Поповић и истакао да речено запажање јасно поткрепљује чињеница да Ковач своје стихове говори без читања, наизуст, што успијева само оним пјесницима који су се у потпуности саживјели са својим пјесмама.

Удружење Невесињаца у Београду традиционално, уочи Митровдана, организује свечаности културног и комеморативног садржаја као допринос његовању културе сјећања на Митровданске битке 1992. и 1994. године у којима је Невесињска бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске извојевала блиставе побједе над непријатељем и тако дала свој пуни допринос одбрани и опстанку српског народа у  Херцеговини.

Зоран Јањић