“…Овим се наше Удружење Невесињаца у Београду макар мало одужило својим славним прецима и њиховом дјелу.
Како смо их прије десетак дана на овом мјесту дочекали, тако их вечерас испраћамо. Најприје у њихов и наш завичај – Невесиње и Херцеговину, а потом у нашу и свијест оних који се са њима “сусретну“. Да се златна нит борбе за слободу не прекине и да се ватра на огњишту не угаси.“

Овим ријечима су се Невесињци у Београду опростили од хероја који су десетак претходних дана красили зидове Галерије Радио Телевизије Србије. Нису дозволили да овај простор “напусте“ у тишини, ћутке, макар без ријечи поздрава.
Јер, устанак Невесињска пушка заслужује или, боље речено, тражи од нас, да се не зауставимо само на умјетничкој визуелизацији првака тог устанка, него да ријеч више о њима и њиховом дјелу проговоримо.

Руковођено том мишљу, Удружење је организовало панел-дискусију на тему “Невесињска пушка у контексту Велике источне кризе“, са циљем да се систематизују постојећа знања о устанку, као и да се сазнају нови детаљи, да се освијетле околности у којима се он дешавао.

Присутнима се најприје обратио књижевник Томислав Шиповац, који нас је провео кроз устанак, од дефинисања његових узрока, па до трагичног завршетка и разоружавања војске на Горичком пољу код Требиња. Шиповац главног кривца за издају интереса устанка види у дјеловању црногорског књаза Николе, који је преко својих изасланика вукао главне конце устанка, није дозвољавао било какву аутономност херцеговачких првака, а сво вријеме је био у дослуху са Аустријом. Тако је на крају његова држава као “награду“ добила велики дио Херцеговине, а за узврат је преузео нечасну улогу “привођења“ устаничке војске и предаје њеног оружја новом окупатору. Циљ устаника у Херцеговини је и био ослобођење од турске окупације и прикључење Црној Гори, а преко ње у јединствену српску државу, али су њихова очекивања изневјерена од оног од кога су се најмање надали, нагласио је Шиповац.

О устанку у Херцеговини као континуитету српских устанака у деветнаестом вијеку говорио је заљубљеник у историју, Шумадинац Живомир Петрићевић. Он је подсјетио на услове у којима су се налазиле српске земље под турском влашћу и навео неколико драстичних примјера који су осликавали неподношљиво стање потлаченог народа. Навео је податак да је у периоду од 1805. до уједињења 1918. године у БиХ било 14 српских побуна и устанака, а да је само у устанку 1875-1878. ово становништво било десетковано.

Посебну пажњу изазвало је излагање професора Драгана Симеуновића, који је говорио о револуционарним идејама у Срба у деветнаестом вијеку. Он је подсјетио да је Карађорђев устанак у ствари била српска револуција и да није ни мало случајно да се она десила само петнаест година након чувене Француске буржоаске револуције. У српском народу је било људи који су имали идеје, а околности су се развијале тако да се те идеје и реализују, нагласио је Симеуновић. Надахнуто је говорио о носиоцима тих идеја, посебно Доситеју Обрадовићу, Светозару Милетићу, Светозару Марковићу и другим знаним и мање знаним Србима, којима се нација није одужила на начин како они заслужују. Интересантно и за многе сасвим ново и изненађујуће професорово свједочење било је о идејама и дјелима Хусеина Градашчевића, познатог по надимку Змај од Босне. Јавност преко познате историје зна да је Градашчевић дигао побуну против султана, али непозната, скривена, историја нам открива нове детаље: он је био дубоко свјестан свог етничког српског поријекла, хтио је да се наше земље ослободе турске окупације и покренуо се са војском за остварење свог циља – стварање српске државе од Бања Луке до Скопља. У том покрету је стигао на Косово, гдје је имао намјеру да освети пораз Лазареве војске и имао велику битку са султановом војском код Пећи. Нажалост, није успио у својој намјери, његов живот је завршио рано и трагично, а потоња историја је потпуно игнорисала његове идеје и дјела, рекао је Симеуновић.

На крају се обратио професор Душан Берић, по многима један од најбољих познавалаца ове теме. Из његове дискусије издвајамо констатације које на најбољи начин дочаравају мјесто и улогу устанка:
“Херцеговачки устанак 1875-1878, који је у лето 1875. године плануо у Невесињском крају, долази у ред најсудбоноснијих догађаја у историји (Југо)Источне Европе у 19. веку. Он, као и устанак из 1852-1862, спада у оно што Херцеговини и читавом српском народу од њиховог постанка служи као украс и част; отуда овај покрет стоји на недосежној висини своје важности и места које заузима у историји Европе и света. Само тако се може објаснити да страна историографија сматра устанак у Босни и Херцеговини, из 1875-1878. године, прекретницом у историји Европе и света…
…Може се, штавише, слободно рећи да у целој историји света нема примера да се мањи број људи борио дуже време под тежим околностима против већег броја непријатеља него што је био случај у овом устанку…
…Он је једини устанак у оквиру Велике источне кризе који има континуитет војних акција, јединство командовања, и који је једна целина. Као такав, он је мајка свих устанака из доба Велике источне кризе и узор будућим устанцима…“

Са тим ријечима испратимо и ову јединствену изложбу. Њен аутор, Биљана Ристић, има пуно разлога да буде задовољна и да не жали труда који је уложила у овај пројекат. Пожелимо јој даље успјехе и нове идеје у његовању и јачању свијести о нашој историји и традицији, а њеним (нашим) херојима Херцеговине да “живе докле сунце грије“.
З.Ј.